Тврђава Голубачки град

 

Голубачки град или Голубац је средњовековна тврђава и споменик културе од изузетног значаја. Налази се у Националном парку Ђердап, на десној обали Дунава, 4 км низводно од данашњег насеља. Смештена је на високим литицама, на месту на ком се река сужава, на самом улазу у Ђердапску клисуру.

 
 

Нема ближих података о томе ко је и када тачно изградио Голубачку тврђаву, Угари или Срби. У писаним изворима се први пут помиње 1335. године, у угарској повељи из 1337., у којој се наводи да је властелин Никола Банфи, за кога се издаје повеља, 1335. године боравио у Голупцу, тврђави са угарском војном посадом. Тврђава је основана свакако пре, али није познато да ли је то било пре или током непријатељства Угарске и Србије, које је настало после смрти краља Драгутина, и током којег се први пут и помиње Голубачко утврђење. Све до времена након распада Душановог царства, Голубац по историјским изворима не мења статус и остаје у поседу Угара.

 
 

Основа Голубачке тврђаве прилагођена је конфигурацији терена и чине је 9 кула које повезују бедеми, и Палата. На основу архитектуре и времена градње уочава се основна подела утврђења на два дела: Унутрашње, са највишом Дон-жон или бранич кулом, познатом као Шешир кула, и Спољно, које је у време ратова било прво на удару. Унутрашње утврђење, односно његов Горњи град је по времену изградње најстарији, док се наредним фазама и времену владавине деспота Стефана Лазаревића приписује изградња Палате са кулом која је брани, и систем кула и бедема спољног утврђења.Улаз у Тврђаву био је са западне стране кроз Главну капију, која је имала дрвени мост изнад јарка испуњеног водом.

 
 

Тврђава је настала у време коришћења хладног оружја, али је током османске владавине изграђена топовска кула за одбрану пристаништа и дозидане су обзиде на кулама Спољног утврђења. Обзиде су служиле као ојачања и ради лакшег рикошетирања ђулади, јер је од 15-ог века у употреби ватрено оружје те је било неопходно прилагодити архитектуру новом начину ратовања.