Стари град Сталаћ

 

Утврђени град Сталаћ подигнут је на огранку Мојсињске планине, 2,5 km јужно од састава Западне и Јужне Мораве. Град је настао у анатичко доба, али је у средњем веку, у доба кнеза Лазара, обновљен и сазидан као заштита на улазу у Западно-Моравску долину.

 
 

Сталаћ је имао стратешки значај, усмерен првенствено на контролу и одбрану прилаза српске средњовековне престонице. Подигнут кад и Крушевац, седамдесетих година XIV века, први пут се помиње у раваничкој повељи Кнеза Лазара 1377. године, потом и 1395. у повељи књегиње Милице манастиру Св. Пантелејмону на Светој Гори.

 
 

Велики град Сталаћ утврђен је масивним бедемом са ходном стазом, зупцима и стрелницама и монументалном четвороспратном донжон кулом, познатом под именом Тодорова кула. Она је штитила Мали град, најуже градско језгро, накнадно формирано преграђивањем јужног дела Великог града. Централно место у Малом граду заузима палата са тремом. На супротној страни од палате, уз саме бедеме, размештене су зграде чија је намена била различита. Мали град заштићен је нижим зидом и сувим ровом испред донжон куле. Тврђава има елипсасто ромбоидни облик дужине 350м ,ширине 200м. Комуникација између градова одвијала се кроз капију на коју је касније постављена рампа за покретан мост.

 
 

Према Константину Филозофу, Сталаћ је разорио турски султан Муса 1413. године у свом походу према Крушевцу.